У пролеће 1992. вратио сам се из војске. Тада сам имао 20 година, и у новинама сам прочитао оглас о оснивању Козачког друштва у мом граду Караганди. Одмах сам се учланио и после извесног времена ми је наложено да се бавим комерцијалним стварима.
Одлазио сам у Санкт Петербург, тамо куповао робу, довозио је у свој град и продавао. Читава комерцијална делатност Карагандинског козачког друштва заснивала се на везама са козацима Невске станице Санкт Петербурга, на чијем челу је тада био атаман Борис Алмазов. Дружећи се са Петербуршким козацима, упознао сам се с онима који су ратовали у Придњестровљу. Било је много добровољаца који су се вратили из Приднестровља, а потом из Абхазије, али најближи су ми били двојица – Ваљера Гавриљин и Андреј из Подмосковља.
У октобру сам опет био послом у Петербургу. У Невској станици се појавио неки тајанствени господин. Био је у црном мантилу и имао раскошне црне бркове. Ваљера се упустио у разговор са њим и неко време су разговарали удвоје. После њиховог разговора Ваљера је рекао да је тај господин стигао из Југославије да врбује добровољце за рат.
Та новост ме је запрепастила, пошто сам још од 1991. године помно пратио новости из Југославије где се водио прави рат, и осећао сам се врло нелагодно због тога што је моја земља заузимала антисрпски став. Ваљера је рекао како је спреман да оде у Југославију, и ја сам после краћег премишљања одлучио да пођем са њим. Није ме нарочито занимала комерцијална делатност, а тако ме је надахњивала могућност да се нађем у рату, тим пре праведном, да помажем својој браћи по вери и крви.
Као козаку, било ми је јако важно да неизоставно неко време ратујем. Мислио сам да козак који није ратовао уопште није козак. Крајем 1980-их година, када сам био младић, водио се рат у Авганистану и за мене су војници-„Авганистанци“ били оличење одважности. Јако сам желео да доспем у Авганистан – у том смислу сам, наравно, био изузетак – истина, не тако редак. Наша војска је 1989. године напустила Авганистан и чинило се да је то последњи рат који је доживео наш народ. Све у свету ће се променити набоље, напетост ће проћи, идеолошка неслагања остаће у прошлости. Чинило се да долази време разумног односа према животу. Нажалост, то је била наивна заблуда. Ускоро су ратови и сукоби запљуснули нашу земљу, и ево у Југославији се већ води крвав рат. И ја као козак обавезно морам бити у том рату као добровољац. Тако су Руси увек поступали. Сада ће то ретко ко схватити, али ја сам био искрен у својим мислима и тада а и сада.
Тајанствени господин са црним брковима почео је да се стара о нама. Пре свега, почели су да нам ваде пасоше. Притом треба истаћи да је све то било прилично сумњиво по питању законитости. На пример, Ваљера Гавриљин није имао личну карту, ја сам био житељ Казахстана, а пасоше су нам вадили у Москви и то у Министарству иностраних послова, судећи по томе што је на пасошима које смо добили месец дана касније стајао печат Министарства иностраних послова РСФСР. Изгледа да су нам пасоше вадили преко неке од туристичких фирми које су тада почеле да ничу као печурке после кише. Ја сам дао своју личну карту, сликао се и почео да чекам.
Чекање се отегло, као што сам већ рекао, на нешто више од месец дана. У међувремену сам се и вратио кући, а родитељима, наравно, нисам рекао куд се то спремам. Рекао сам да идем у Бугарску да нешто зарадим. Комерцијалне послове које сам водио предао сам својим козацима у Караганди.
По повратку у Петербург ставио сам се на располагање људима који су се бавили припремом и слањем добровољаца у Србију. У Петербургу је о нама бринуо Јуриј Бељајев. Он је тада био шеф обезбеђења прилично познате фирме „Рубикон“. Он је средио да мене, Ваљеру и Андреја сместе у један студентски дом Санкт Петербурга. Бељајев нам је издавао нешто пара за исхрану. У граду смо проживели још 2-3 недеље.
Све време очекивања да кренем у Србију нису ме напуштала надахнута осећања. Хтело ми се да што пре станем у редове српске војске, био сам нестрпљив да постанем прави руски добровољац. Моји младалачки снови тако неочекивано су се не само остваривали него и стицали некакав задивљујуће бајковит смисао. Јер, ја одлазим да ратујем за браћу Словене и то да ратујем као добровољац, под нашим националним символима.
Јако ме је бринуло то што рат може и да се заврши без нашег учешћа. У то време је стизало много вести о гласовитим победама Срба у Босни. Тада нисам могао ни да претпоставим да ће рат потрајати још три године.
У Москву су нас упутили почетком новембра 1992. године. Одмах по доласку у Москву срели смо се на станици метроа Шаболовка са другим тајанственим господином. На сусрет са њим нас је довезао први тајанствени господин из Петербурга, који нас је пратио на путу у Москву. Онај човек који се са нама сусрео на станици метроа Шаболовка – познат је, али његово име нећу рећи.
После краћег разговора кренули смо да преноћимо на једној од Московских железничких станица, не могу тачно да се сетим њеног имена. Тамо смо провели ноћ у вагонима за госте. Предстојало нам је да још неко време проборавимо у Москви, и зато је требало наћи место за боравак. Ваљера је предложио студентски хотел у Подмосковском насељу Тарасовка, куда смо и кренули.
