Савремена научна истраживања потврђују раније изражене идеје које објашњавају различите "чудеса", у овом случају постојање"подводног царства".
Руски лист извештава да су у Мексику подводни археолози из Националног института за антропологију и историју (ИНАХ) открили древни ценот маја, унутар којег је пронађен јединствени кану. Анализа овог и других налаза показала је да су истраживачи успели да пронађу оно што су Маје сматрале улазом у загробни свет. Кратки извештај о студији, представљен у оквиру 12. међународног конгреса мајаниста, објављен је на сајту ИНАХ. Сам Кану су наводно открили подводни археолози још пре две године. Од тада је подвргнута анализи у лабораторијама у Мексику и иностранству. Стручњаци су закључили да се кану користи само у ритуалне сврхе. Иако је направљен у традицији маја, овај чамац није могао да се држи на води, јер је имао веома тежак нос и корму. Стога је створена у симболичке сврхе, да би се поклонила боговима. Штавише, око кануа је пронађено 38 скелета, укључујући метатарзалну кост човека, стопало одрасле жене и кости армадила, пса, ћуретине и орла. Сви налази су направљени приликом потапања археолога у потопљени ценот Сан Андрес, који се налази испод истоименог археолошког споменика. Ценоте је облик крашког рељефа, природни неуспех настао урушавањем свода кречњачке пећине у којој тече подземна вода. Народи маја сматрали су Ценоте светим местима. Градови су обично грађени око таквих објеката. За Маје су то били и извори воде и сакрална места за жртвовање. Поред тога, легенде су гласиле да су ценоти портали у загробни свет. Маје су веровале да се унутар ових природних структура налазе улази у подземни свет кроз који лутају и богови и душе преминулих људи. Познато је да су у неколико градова Маја под главним храмовима градили вештачке подземље које имитирају стварне Ценоте. У овом случају, након двогодишњег истраживања, археолози су закључили да је ценот Сан Андрес у веровањима маја тачно сматран улазом у загробни свет. А главни доказ за то називају жртвени кану. Иначе, његова дужина је била 2,15 метара, ширина 45 центиметара, а висина 36,5 центиметара. Према археологу Јесусу Галлегосу, доминација костију армадила и присуство метатарзалних људских костију наводе стручњаке да помисле на ритуалну употребу кануа и његово постављање у пећину пре него што је потопљен. Познате способности армадила да плива, па чак и хода по дну, дуго задржавајући дах, биле су наговештај да је ова животиња без проблема могла да уђе у подземни свет. Ово одговара идејама маја о поплављеним пећинама, као порталима у космогонски простор. Узгред, археолози су првобитно сматрали да се налази односе на касни класични период (830950 г.н. е.), којим се датирају практично сви предмети у сеноти Сан-Андрес. Али радиокарбонско датирање кану дрвета показало је да органски материјал датира из 16.века.
Из књиге Тихомирова А.Е. и Тихомирове М. А., Наука о бајкама 2. "Ридеро", Екатеринбург, 2021
Прича са научним коментарима. Научни коментари у заградама.
Морски цар и Василиса Премудраја
За тридевет земље, у тридесетој држави је живео цар са царицом; нису имали деце. (За тридевет земље у древном рачуну по деветкама: тридевет двадесет седам, тридесет тридесет, исто тако и двадесети празници 12 главних православних празника по старом руском рачуну, упоредите са немачким бројним, који се читају са последње цифре). Цар је отишао по страним земљама, по далеким странама; дуго времена није био кући; тада му је родила царица сина, Ивава-царевича, а цар о томе не зна.
Почео је да држи пут у своју државу, почео је да се приближава својој земљи, а дан је био врућ-врућ, сунце је пекло! И на њега је напала велика жеђ; шта год дати, само да пије воду! Осврнуо се око себе и види недалеко Велико језеро; дошао је до језера, плакао са коња, прилегао на стомак и прогутао студену воду. Пије и не осећа невоље; а цар морски га је ухватио за браду. (Цар морски је највероватније вођа или свештеник који чува своје поседе).
– Пусти то! – Цар тражи.
– Не пуштам, не усуђуј се пити без мог знања! (Говоре исти језик).
– Шта хоћеш узми откуп – само пусти!
– Хајде нешто што не знаш код куће.
Краљ је помислио-помислио-шта не зна код куће? Изгледа да све зна, све му је вођено, и пристао је. Покушао је-нико не држи браду; устао је са земље, сео на коња и одвезао се.
Ево долази кући, царица га среће са царевичем, тако радосна; а он је, како је сазнао за своје слатко дете, тако се поплавио горким сузама. Рекао је царици како и шта је било са њим, плакали су заједно,али не можете ништа да радите, нећете поправити сузе.
Почели су да живе на стари начин; а царевич расте за себе да расте, као тесто на опари не по данима, већ по сатима, и одрастао је велики.
"Колико год да држите за себе", мисли цар, " а потребно је дати: дело је неизбежно! Узео је Ивана царевића за руку, довео га директно до језера.
"Потражите овде", каже, " Мој прстен; случајно сам јуче пао.
Оставио је једног царевича, а сам се окренуо кући. Царевич је почео да тражи прстен, иде по обали, и улази му у сусрет стара дама.
