Грци: формирање народа, миграције
Грци (самоименовање Елини) народ који чини основно становништво Грчке, Кипра. Назив Грци су им у древности дали Римљани по имену једног од малих племена елинских колониста на југу Италије. Елински народ је почео да се формира око 12. века пре н. е. услед мешања најстаријих становника Грчке пеласга са ванземаљцима из Мале Азије (тирсени, каријци и др.), који су, у замену, изашли из степа Јужног Урала (где је формирана најстарија индоевропска заједница), и племена са севера-запада Балканског полуострва, која се тада састојала углавном од четири племена: Ахејаца, ионијаца, еолијаца, доријаца и неких других, мањих.
Грци су били проводници високе цивилизације, имали су велики културни утицај на суседне народе, стимулисали развој материјалне производње код њих и допринели распадању првобитног друштвеног поретка. Класно друштво настаје пре свега тамо где се развијало древно вештачко наводњавање, у областима уско повезаним са древним пољопривредним цивилизацијама. Прелазак људи на нову друштвену формацију био је повезан са низом разлога, пре свега са развојем прогресивних облика економије и технике. Ова страна људске активности из доба класног друштва налази се у археолошким материјалима ширењу грнчарске посуде, гвоздених пољопривредних оруђа рада. Поред тога, археолошки материјал слика живописну слику живота класа. Са појавом класног друштва повезано је настање градова, изградња великих архитектонских објеката, ширење писања, раније невиђена акумулација луксуза и појава новца.
Најважнији подаци о различитим странама историје формирања древног грчког народа налазе се у античкој књижевној традицији који су дошли до нашег времена у мање или више пуном облику дела античких писаца, документарних извора: декрета, закона, уговора, посвећења и сл.; материјалних споменика: остатака зграда, оруђа рада, оружја, кућних предмета; подаци древног грчког језика. Много нових у проучавању историје г. дали су археолошка открића. Предузео ископавања брда Гиссарлык у Малој Азији Г. Шлиман 1871. године. открио је остатке древне троје и низа насеља која су раније постојала. Приликом ископавања Микена и Тиринфа, Шлиман је пронашао огроман материјал који омогућава да се говори о посебној микенској култури. Године 1900.енглески археолог Артур Еванс је на месту древног Кносса пронашао остатке палате, што је омогућило да се говори о Критској култури која је била старија од микенске.
Од броја књижевних дела посебно су вредни радови грчких историчара. Античка историографија својим коренима потиче од древног епоса, представљеног познатим поемама као што су Илијада и Одисеја. Ови подаци о животу беотијског сељаштва периода формирања робовласничког друштва налазе се у поемама беотијског песника Гесиода Труды и дни, Теогонија.
Научне представе о крито-микенском периоду углавном се заснивају на подацима археологије. Ракопљања су показала да почетак неолитске ере на територији Крита потиче од 6-5.миленијума пре н. е. у почетку и 1. половини 3. миленијума пре н. е. на Криту се примећује прелаз од камена до бакра, а затим и до бронзе. Почетком 2.миленијума пре н. е. припадају најстарије зграде такозваних "палата" у Кнососу, које су представљале сложен комплекс парадних просторија, радионица, складишта и сл., које су касније више пута преизграђене. Поред тога, и у каснијим периодима припадају остаци критских градова (у данашњој Турској) и насеља. У наредним вековима материјална култура Крита, као што сведоче бројни налази високохудожевних производа, фреске, посуђе, оруђа за рад и сл., наставља да се развија. Њен раст припада другој четвртини 2. миленијума пре н. е. на Балканском полуострву, почев од првих векова 2. миленијума пре н. е. е., под снажним утицајем Крита формира се у Пелопоннесу (Микене, Тиринф и др.) и средњој Грчкој такозвана микенска култура, која достиже свој највећи развој у време када култура на самом Криту већ улази у линију опадања. Носитељи ове културе су, изгледа, били преци грчких племена. Познати утицај културе Крита има и на обали Мале Азије, где се развија такозвана тројанска култура са центром у граду Троје. Ширећи се широм Егејског базена, критска култура добија нове карактеристике које разликују њене споменике од споменика откривених на самом Криту. То даје разлог да се она више не назива културом једног Крита, већ крито-микенском културом. Особени налази ствари крито-микенских типова пронађени су на територији Египта, Сирије, Палестине, на острву Кипру, обалама Сицилије и јужне Италије, Јужне Француске, обалама Црног мора. При таквим размерама територијалног ширења крито-микенске културе, међутим, били су обухваћени само ограничени кругови становништва. Очаји ове културе коегзистирају са много примитивнијим облицима материјалног живота већине становништва ових територија. Упоређивање споменика Крита са споменицима Египта и Двуречких земаља омогућава да се претпостави да је у 2.хиљадугодишњем пре н. е. на Криту постојало класно ропско друштво. Приближно од 14.до 13. века пре н. е. даље развијено крито-микенске културе престаје. Ерупција Санторина (Тире) око 1380 довело је до тога да је крито-микенска култура опала, овај догађај је поткопао веру у "моћне богове" међу локалним становништвом, у многом уништио економију Древне Грчке, Крита, Египта. Крајем 2.и почетком 1. миленијума пре н. е. у области материјалне културе примећује се познати род регрес. То је било повезано са великим племенским покретима који су се појавили на Балкану.
